Boris Đurović – Kad se istorija i igra sretnu za istim stolom

U savremenom svetu u kojem digitalna zabava dominira, prava je retkost naići na studio koji sa jednakom strašću i kreativnošću razvija društvene igre sa lokalnom tematikom. Boris Đurović, iz Srbije uspešno je pretočio domaću istoriju, tradiciju i kulinarstvo u originalne društvene igre koje bude znatiželju i osvajaju igrače širom regiona. Naslovi kao što su Vojvodina, Kraljevi Srbije, Kosovo i Metohija i Restaurante predstavljaju više od obične zabave – oni su mali kulturni vodiči kroz srpski identitet. U nastavku razgovaramo sa Arhangel games (nekadašnji BraveGiant) timom o izazovima, procesu kreacije i budućnosti društvenih igara u Srbiji.

Kako ste došli na ideju da pravite društvene igre koje se bave temama iz srpske istorije i kulture?

Trenutno se bavimo autsorsingom u IT svetu i pravljenjem kompjuterskih igara, a povremeno imamo i određene ispade u svet društvenih igara.

Zapravo, društvene igre su našle mene, i to još od 1993. kada sam se susreo, kao i mnogi drugi, sa Rizikom i oduševio se. Prvo sam počeo da pravim varijante Rizika, a kasnije se sve otelo kontroli. U jednom momentu sam poželeo da društvene igre koje pravim dobiju dublji smisao, odnosno da nas povežu sa našim podnebljem i kulturom. I to je bila moja misija.

Šta Vas je inspirisalo za razvoj konkretnih naslova kao što su Kraljevi Srbije ili Kosovo i Metohija?

Smatrao sam da ljudi u Srbiji često imaju crtu autošovinizma u sebi. U smislu, sve sa Zapada je sjajno, a naše nije. I činjenica je da su igre koje dolaze iz SAD i Zapadne Evrope zaista i sadržajno i produkcijski bolje. Međutim, smatram da je to zbog toga što oni imaju iza sebe dugogodišnje iskustvo i tradiciju igranja društvenih igara. Želio sam da pokažem da i mi možemo da pravimo dobre igre, kao i da ohrabrim mlađe autore i pokažem im da je moguće napraviti solidnu igu u Srbiji. I s vremenom će igre biti sve bolje i bolje, tako da ćemo kao i Poljaci imati kvalitetne proizvode.

Koliko istraživanja i pripreme je potrebno da bi se osmislila edukativna, ali i zabavna društvena igra?

Svaki autor ima svoju priču. Meni se ideja pojavi sama od sebe, kao da je ona pronašla mene a ne ja nju. Tada započinje stvaralački proces koji je često dug i naporan, ali i zabavan. Sati prolete, a ja i ne primetim kada radim na nekoj ideji. Naravno da igram mnogo društvenih igara u slobodno vreme, tako da kombinujem već postojeće mehanike, ali se uvek trudim da ostavim i lični pečat i svoju novu ideju u mehanici igre. Sve je individualno i često zavisi od igre do igre. Nekada mi je potrebno nekoliko dana, a nekda proces traje mesecima.

Na koji način birate teme koje će se obraditi u igrama?

Trudim se da uklopim mehaniku igre koja mi je pala na pamet sa odgovarajućom temom. Nisam ljubitelj igara gde mehanika apsolutno nema povezanosti sa temom.

Kako izgleda proces dizajniranja jedne društvene igre – od ideje do finalnog proizvoda?

Prvo dođe ideja. U mom slučaju, najčešće odigram igru i pomislim kako bi se taj mehanizam mogao unaprediti ili iskombinovati sa nečim drugim. Potom pravim prototip. Onda se taj prototip testira. I u principu – što duže, to bolje. Ali treba igru testirati ne samo sa istomišljenicima već sa ljudima koje uvažavate i koji imaju iskustvo u igrama. I potrudite se da zaista čujete njihovu zamerku ako je ima. Jer vama kao autoru je sve jasno, ali vi treba da svoju ideju predočite i drugima na jasan i mehanički dopadljiv način. Autoru je često teško da se odmakne od svog projekta i realno ga sagleda. Takođe, poželjno je ne igrati sa ljudima koju su hejteri, previše negativni ili nastoje da vas omalovažavaju. Potom, ukoliko vam se igra i dalje sviđa, radite na njenom dizajnu. Možete sami i da angažujete umetnka, dizajnera. Ovde bih naglasio da nije svako ko zna da crta i nužno dobar dizajner kutije, table i karata. Zatim odlazim u štampariju i radim igru. Ako je u pitanju manji tiraž, najbolje je to raditi u Srbiji. Imam veoma pozitivno iskustvo sa štamparijom Forsage games. Ali ako vam je potreban veći tiraž, Kina je najbolji izbor kad je reč o ceni i kvalitetu izrade. Potom dolazi najteži deo čitave priče – reklama i prodaja. Ukoliko nemate dobar marketinški plan i ne stvorite dovoljno hajpa oko igre, niko vas neće primetiti. Jer u situaciji kada postoji ogroman broj dobrih igara i stalno pristižu nove, neophodno je stvoriti želju da ljudi pokušaju da igraju baš vašu igru. Bilo bi dobro da to sve radite preko firme, jer prodaja na crno na raznim sajmovima i vašarima davna je prošlost.

Da li je bilo teško uklopiti istorijske činjenice sa elementima igrivosti?

Pa ne baš. Jednostavno, trudim se da pročitam i saznam sve o samoj temi igre.

Koji su najveći izazovi u produkciji fizičkih društvenih igara u Srbiji?

Igrači društvenih igara kod nas su navikli na kvalitet izrade i ne žele da poseduju igru čiji je kvalitet papira, kartona i ostalih komponenti slab. Sa druge strane, problem se tiče i tiraža, jer kada nešto odštampamo u većem tiražu, to je i jeftinije. Ali pitanje je kako prodati 3000 kutija igre jer jedino ako je odštampate u tolikom tiražu, možete dobiti povoljnu cenu uz koju možete da zaradite. Ali za to su potrebna ogromna novčana sredstva. Tako da možete pokušati i kod nas štampati, ali imajte u vidu da je kvalitet komponenti bitan i da to igrači gledaju i veoma cene. Osim toga, potrebno je i uložiti novac u marketing. Zato nije lako dati odgovor na ovo pitanje i game dizajneri su vrlo često između čekića i nakovnja.

Kakav je odziv domaće publike na Vaše igre?

Solidan, imajući u vidu da sam napravio gotovo sve moguće greške koje sam mogao da napravim praveći društvene igre. Prodao sam celokupan tiraž Vojvodine, Kraljeva Srbije i već pola tiraža Kosova i Metohije. Ali od toga ne bih mogao da živim, pa ni da primam minimalac.

Da li su igre namenjene isključivo lokalnom tržištu ili imate ambicije za internacionalizaciju?

Igre su namenjene i domaćem i internacionalnom tržištu. Nosio sam igre i u Esen i u Nirnberg na sajmove. Ali bez većeg uspeha. Ipak, da se pohvalim, uspeo sam prodati dve igre na Tajvanu, i to Farmu i Galaktičku avanturu davne 2012. Farmu su i odštampali i objavili, ali Galaktičku avanturu nisu nikada. Takođe, prodao sam i dve ideje domaćoj firmi Megaplast 2011, ali ih nažalost ni oni nisu objavili.

Kako testirate igre pre nego što ih plasirate na tržište?

Poznat sam kod prijatelja da ih ne testiram dovoljno, ali kako starim, shvatam da je to veoma bitno, trudim se da ih sve više testiram.

Kako birate vizuelni identitet igre i koliko Vam znači autentičan dizajn?

Veoma je značajan, ali zaista je teško naći ilustratora sa iskustvom kvalitetnog dizajna koji bi mogao da iznese vašu ideju ili da dâ neki zaista originalan predlog. Naravno, tu je i pitanje cene. Koliko mogu da priuštim dobrog autora.

Kakva je Vaša saradnja sa ilustratorima, istoričarima i drugim stručnjacima?

Najviše sarađujem sa ilustratorima, ponekad i sa istoričarima ako imam nedoumica. Trudim se da sagledam ideju i igru u celini sa što više strana.

Da li imate planove za edukativnu upotrebu svojih igara u školama ili kulturnim institucijama?

Trudim se koliko sam u mogućnosti, ali zaista nije lako. Potrebno je imati iza sebe izdavačku kuću, sa timom ljudi, dok se kod nas to u najvećem broju slučajeva svodi da ste vi i autor igre, i plej tester, i pisac pravila, i marketinški stručnjak, i osoba zadužena za dizajn, i osoba za kontakt sa štamparijom, i osoba za distribuciju, i finansijer, što je zaista ogroman posao.

Koliko je važno da društvena igra nosi poruku ili edukativnu vrednost?

Igra ne mora imati tu komponentu, ali igre koje je imaju čitavo iskustvo podižu na viši nivo.

Kako se finansiraju Vaši projekti – samostalno ili uz podršku zajednice?

Isključivo samostalno.

Da li razmišljate o kombinovanju društvenih i digitalnih elemenata (npr. aplikacije koje prate igru)?

Razmišljam ali ne na silu, već kada to zaista ima smisla. Mi smo inače uradili prošle godine prebacivanje veoma uspešne domaće društvene igre Tank chess na digitalnu platformu Steam i, koliko znam, to je prvi put da je to urađeno za neku domaću društvenu igru. Ukratko, doprinosimo procesu digitalizacije.

Kako izgleda tržište društvenih igara u Srbiji i regionu?

Tržište raste i razvija se. Za ovih 30 godina, tokom kojih igram društvene igre, zaista se neverovatno transformisalo, tako da postoji nekoliko uspešnih kompanija koje se bave licenciranjem stranih društvenih igara, kao i desetak klubova društvenih igara širom zemlje. Mladi u sve većoj meri prihvataju društvene igre kao socijalno poželjan hobi. Jedino nam nedostaje uspešan izdavač domaćih društvenih igara.

Postoji li igra koja Vam je posebno prirasla srcu i zašto?

Ima ih više, ali posebno mi je draga 7 wonders duel, koju često igram sa najstarijom kćerkom Marijom, kao i Mouse and Mistics, koju sam igrao sa decom kada su bila mlađa.

Kakvi su Vam planovi za buduće igre – možete li nam otkriti na čemu trenutno radite?

Trenutno radimo na čestitkama Escape Room. To su klasične čestitke koje kupujemo kada idemo nekome na rođendan, ili dajemo voljenoj osobi i slično. Ove čestitke su namenjene ljubiteljima eskejp rumova, mozgalica i intelektualnih izazova, jer one kriju svoju poruku iza nekoliko logičkih zadataka koje treba rešiti.

Više o njima možete saznati na Instagramu @cestitke_zagonetke.

Na koji način publika može da dođe do Vaših igara i da Vas podrži?

Možete nas podržati kupovinom naših igara. One se sada nalaze u Laguninim klubovima čitalaca, Delfi knjižarama, Vulkanu, MIPL-u i Games4you, sa kojima imamo odličnu saradnju.

Arhangel games svojim radom podseća na to koliko igre mogu biti moćan alat za povezivanje sa sopstvenim identitetom, istorijom i kulturom. Njihove društvene igre ne samo da zabavljaju već obrazuju i bude interesovanje za teme koje često ostaju u senci. Hvala im što su podelili deo svoje vizije s nama – a svim ljubiteljima društvenih igara poručujemo da obavezno isprobaju naslove koji slave duh i raznolikost Srbije.